Hrast

Hrast ili dub, veličanstveno drvo koje ostavi svakoga u oduševljenju, jedno je od drveta koja su se kroz istoriju smatrali svetim. Kod Evropljana, hrast je bio u bliskoj vezi sa bogom Gromovnikom, pa time i sa gromoglasnim Perunom, koji je kod Južnih i Istočnih Slovena bio predvodnik ostalih bogova. Jedno od njegovih svetilišta je bilo u Perinju, gde mu je Dobrinja podigao kip. Pred kipom je danonoćno gorela velika vatra nahranjena hrastovinom, čije bi gašenje bacilo smrtonosnu kletvu na sve u okolini. Međutim, hrast je bio vezan i za boga Prova, koji je bio prisutan među Zapadnim Slovenima, tačnije kod polabskih Slovena. Navodi se zapis o svetome gaju smeštenome u staroj šumi u blizini Starogarda, među kojim su stajali visoki hrastovi koji su bili posvećeni božanstvu tog naroda, Provu. U svakodnevnici, ulazak u ovaj gaj je bio dozvoljen samo sveštenicima i ljudima koji su želeli prineti žrtvu, dok je svakog ponedeljka, za specijalne, sudske prilike, ulaz bio dozvoljen i ljudima obvezanim nekim sporom. Funkcionalnost hrama, kao i etimologija, nam govore da je Prove bio bog zakona i prava. Obredna uloga hrasta je bila toliko ukorenjena u slovensku svest da je preživela silne religiozne reforme. Kod Bugara je u kasnom devetnaestom veku zabeleženo kako seljani iz Javorova, uz prisustvo popa, na Ilindan, odlaze do brega obraslom hrastovima, gde obredno prikolju goveče, koje se potom kuva u loncu. Kod čeha se u desetom veku beleži da su za vreme zime, na bregu Petrin u blizini Praga, palili vatru pored velikog hrasta. Kod Srba je i dan danas ostao običaj paljenja grane hrasta (ili mlado drvo), poznate kao badnjak na Badnje veče, uoči Božića.