Храст

Храст или дуб, величанствено дрво које остави свакога у одушевљењу, једно је од дрвета која су се кроз историју сматрали светим. Код Европљана, храст је био у блиској вези са богом Громовником, па тиме и са громогласним Перуном, који је код Јужних и Источних Словена био предводник осталих богова. Једно од његових светилишта је било у Перињу, где му је Добриња подигао кип. Пред кипом је даноноћно горела велика ватра нахрањена храстовином, чије би гашење бацило смртоносну клетву на све у околини. Међутим, храст је био везан и за бога Прова, који је био присутан међу Западним Словенима, тачније код полабских Словена. Наводи се запис о светоме гају смештеноме у старој шуми у близини Старогарда, међу којим су стајали високи храстови који су били посвећени божанству тог народа, Прову. У свакодневници, улазак у овај гај је био дозвољен само свештеницима и људима који су желели принети жртву, док је сваког понедељка, за специјалне, судске прилике, улаз био дозвољен и људима обвезаним неким спором. Функционалност храма, као и етимологија, нам говоре да је Прове био бог закона и права. Обредна улога храста је била толико укорењена у словенску свест да је преживела силне религиозне реформе. Код Бугара је у касном деветнаестом веку забележено како сељани из Јаворова, уз присуство попа, на Илиндан, одлазе до брега обраслом храстовима, где обредно прикољу говече, које се потом кува у лонцу. Код чеха се у десетом веку бележи да су за време зиме, на брегу Петрин у близини Прага, палили ватру поред великог храста. Код Срба је и дан данас остао обичај паљења гране храста (или младо дрво), познате као бадњак на Бадње вече, уочи Божића.