Приказ изнад текста представља тренутни положај наше планете у односу на Сунце и Месец. Бићете тако у могућности да видите где се налази Земља у свом пропутовању кроз годину, које светковине су прослављене а које нам тек предстоје. Њихов положај у рожданику везан је уз истакнуте положаје Сунца и Месеца попут сунцостаја, уштапа или младине. Одабиром појединачне светковине можете сазнати њену астрономску, обичајну, аграрну и митопоетску целину али и видети фотографије са обреда.

Мерење времена

Потреба за мерењем времена те поделом на одређене целине примећена је још од каменог доба. Нарочито код народа који су се бавили земљорадњом и сточарством било је важно пратити ток времена и одређене радње вршити у за њих предвиђено време. Несумњиво је да се и код Словена јавља њима својствена расподела времена, међутим неква очигледна археолошка грађа за сада остаје нема. Ипак постоје одређене назнаке, очуване до данашњих дана, које могу помоћи у расветљавању овог сложеног питања. Попут бројних древних људских заједница и код Словена ће посматрањем неба бити уочене правилности у кретању небеских тела те њихова веза са појавама на земљи. Тако ће се дани, месечеве мене и кретање Сунца издвојити као природне јединице при подели времена.

Дан и ноћ

Основном се свакако уочава смена дана и ноћи. Осветљена обданица, схваћена као делатно раздобље, поприма позитивне особине док ће тамна ноћ представљати тајновито доба оностраних бића плодно за разноврсне магијске поступке. Стога ће се и обреди претежно вршити уочи светковине, односно у њено навечерје.

Месец

Међу небеским телима издваја се Месец са својим менама, које јасно означавају различита раздобља, те ће послужити као основно средство за дужа мерења. Почетак сходно названих „месец дана“ означиће младина, односно појава месечевог српа на небу о чијој важности сведоче небројени народни обичаји и различите магијске праксе везане уз земљиног пратиоца. Најчешће се, имајући имитативну магију на уму, са младином започињу ствари које треба да расту и напредују док се при уштапу жели повезати са његовом пуноћом и сјајем. Лако се уочава њихова циклична смена. Отуд се у српском као и у већини осталих словенских језика иста реч користи да именује небеско тело као и временски размак. Значајно је што ова раздобља словенски народи називају или су их називали посве слично, издваја се неколицина назива забележених код све три словенске гране где не може бити говора о међусобном утицају већ се мора помишљати на заједничко исходиште ових имена. Њихови прасловенски облици гласили би: *prosinьcь, *secьnь, *bеrzьnь, *cvětьnь, *travьnь, *sьrpьnь, *rujьnь, *versьnь, *listopadъ, *pazdernikъ, *grudьnь, *studьnь, занимљиво је да их готово све срећемо код Срба као народне називе за месеце. Ово може указивати на лунарну основу некадашњег словенског мерења времена. Ипак време између две младине износи 29 односно 30 дана, па ће 12 месеци при оваквом рачунању дати свега 354 дана. Праћење оваквог календара обесмислило би описна имена месеци већ након 3 године а радови у пољу од којих заједница зависи не би имали устаљено време обављања. Стога је код народа који су се користили Месецом при расподели времена најчешће уметано додатних месец дана после пар година, чиме би се поништио раскорак лунарног и соларног циклуса. Да је тако било и код Словена може указивати постојање два узастопна истоимена месеца од којих један носи придев мали а други велики.

Година

Споменуто месечево мерење исправљано је према времену за које Земља обиђе око Сунца, односно према дужини године. Ово је чинило словенску годину лунисоларном, истом каква је забележена и међу другим индоевропским народима. Уосталом једна српска пословица напомиње: „Ако мјесец који дан изгуби, не изгуби га годиште“. Ово ће поставити годину као најважнију јединицу при мерењу времена а она се управља према Сунцу. Сходно томе за почетак овакве године узима се карактеристичан положај Сунца. Највероватније је реч о краткодневици, након које се дани полако продужују што ће наговестити топлије време како је то очувано у свесловенском називу за месец *prosinьcь од глагола „просинути“ мислећи се на Сунце које почиње јаче да сија. Међутим исто тако је могуће да се за почетак година узима пролећна равнодневица чему сведочи назив „летник“ како се у појединим областима Србије и Македоније назива трећи месец, да у питању није јужнословенска особеност говори нам горњелужичкосрпски израз „nalětnik“ којим се именује исти месец.

Годишња доба

Наши преци су свакако запазили да различити временски услови зависе од снаге Сунца и његовог кружења које потиче смену годишњих доба. Главна подела, а то су доба која се истоветно називају у свим словенским језицима, дели годину на лето и зиму. Оба назива имају своје протоиндоевропско исходиште у речима *lei- „лити, изливати“ и *ghei-mn „зима, снег“ па се као основна обележја двају доба истичу различите падавине. Година се дели и другачије, нама су данас најпознатија четири годишња доба, међутим код Срба се затиче чак до осам различитих назива за одређене делове године јасно оивичене светковинама. Тако бисмо раздобље од Пролетњих Задушница до Великдана могли назвати пролеће, даље све до Јариљдана трајаће премалеће а од Јариљдана почиње лето све до Креса након кога ће следити сходно названи кресови, до Дожињалице, после ње креће јесен и траје до Плодова када почиње мркла јесен све до Јесењих Задушница након чега следи зима са Божићем усред ње, зима се окончава изнова Пролетњим Задушницама.

Светковине

Овако схваћена година доживљава се у свом вечном кружном току. У њој се по предодређеном следу смењују годишња доба и услови који су им својствени. Велике светковине које ће обележити преломне тренутке испуњене су великим бројем најразличитијих обреда, песама и магијског деловања које се врши како би се одржао склад са природом од које човек зависи. Обреди се обављају како би обезбедили повољне предстојеће услове али и како би се људи захвалили на дотадашњим даровима.

Будући да су се Словени у многоме ослањали на пољопривреду читав календарски склоп поседује изражену аграрну црту. Распоред светковина претежно одговара почетку различитих послова у пољу везаних превасходно уз житарице, односно пшеницу, а бројна магијска деловања, попут додолске поворке, вршена су како би позитивно утицала на приносе.

Сва ова схватања су уклопљена у једно целовито, митолошко поимање стварности. Различити поступци заједнице попут обреда којима се настојао одржати склад или разноликог уметничког изражавања потакнути су оваквим погледом на свет. Делићи овог древног предања доћиће до нас кроз усмено стваралаштво које је очувало трагове негдашњег светог песништва што нам помаже да одгонетнемо митолошке личности које отелотворују целокупну природу на свом путовању кроз годину.

Назив

Рожданик је назив којим ћемо ми означити читаво уређење времена, расподелу доба и дана, односно календар. Сам назив нам је познат из „вечитих календара“, списа који су поред своје основне улоге садржали и различите облике предвиђања будућности. Тако се према поводу за прорицање срећу луници, громовници, коледници као и рожданици који судбину одређују по месецу или посебној групи дана у оквиру које је особа рођена. Одређујући јој, у неколико реченица, телесне и духовне особине. Обзиром да се у словенским веровањима читав вегетацијски ток може проматрати кроз живот божанства рођеног на одређени дан у години ми смо се одлучили за овај назив.

[placeholder]

[placeholder]

[placeholder]

[placeholder]

[placeholder]

[placeholder]

[placeholder]

[placeholder]