Ревена

Иако се на ширем подручју Балкана ова реч усталила као назив за веселу гозбу чији се трошак расподељује међу учесницима у овом тексту ћемо разматрати један засебан облик овако именоване пригоде. Наиме у селима Баната, све до седамдесетих година прошлог века, дан након поклада се одржавао посебан обичај. Главна одлика ове ревене је да учешће у њој узимају искључиво жене, и то оне које су се оствариле као мајке, стога су учеснице неретко називане „бабама“. На овом пиру није било места деци, девојкама, невестама и наручито не мушкарцима. Жене би се сакупљале у кући једне од учесница, уобичајно неке усамљенице, док су касније скупови одржавани и у кафани. Обред је почињао позивањем на ревену када је домаћица прославе улицом позивала учеснице, свака од њих са собом је носила храну и пиће спремно за гозбу. По окупљању отпочињало је весеље, сведочанства говоре о уистину развратном слављу, причали су се „масни“ вицеви, збијале „неумесне“ шале и одржавали различити игрокази. Маскирајући се у ловца или полицајца оне би опонашале и мушка опхођења, насртале би на друге жене, штипкале и љубиле их. Загрејане великом количином алкохола играле су и певале бећарце препуне псовки уз пратњу свирца, некада искључиво гајдаша, који је био једини присутан мушкарац. Уколико би се неко други усудио крочити на овај пир жене би га исмевале, приређивале му скарадне сцене и на послетку, уколико не побегне, пребијале или свлачиле те га тако голог избацивале на улицу. Скуп се разилазио у раним јутарњим часовима када би свирац пратио учеснице њиховим домовима или би се растајали на раскршћу.

Банаћанке нису једине Српкиње које знају за за овај обред. Истоветно славље забележено је и међу њиховим сународницама из околине Будимпеште. Ревене су познате и у суседној Бачкој. Овде ће се оваква окупљања називати „женски бал“ или „тодорица“, именовано према одржавању за време Тодорове недеље. Све до шездесетих година оваква весеља су се одвијала и у Новом Саду, у његовим тада још паорским крајевима. Особеност бачванских прослава јесте поноћна поворка коју би жене одржале око куће у којој одседају или чак опкруживши читаво насеље. Оне су чиниле буку лупајући посуђем и прибором све са намером да растерују вештице и друга злурада бића.

Овакав облик весеља затичемо и код других словенских народа. Тако ће Пољакиње, такође у времену након поклада, у одређеним местима одржати гозбу искључиво женског друштва која облује алкохолом, хумором и посебним играма за лан и конопљу. Оваква окупљања, у тек нешто ублаженом облику, срећу се у Пољској до данашњих дана најчешће названа „babski comber“. Слични обичаји биће познати и Словакињама док ће у деловима Украјине читава покладна седмица бити именована као “бабський тиждень”. Украјинке ће такође весело прославити овај период, окупљене у крчми уз алкохол и песме бринуће се око посебне кладе “колодка”.

Ревену морамо сагледати у склопу покладних обичаја којима припада. Стога нас и не чуди што су учеснице често маскиране. Ово допушта женама да се лакше ослободе свакодневних правила и преузму нове улоге. Овакво разобручавање друштвених стега нас подсећа да се налазимо у прелазном периоду, између зимског и летњег раздобља, док женама омогућава да сасвим слободно искажу све оно што би иначе прећутале. Маске као и скарадне сцене или „масне“ песме служе да подстакну на смех који овде има магијску улогу да отера злослутне и оснажи плодотворне силе. Ово је такође приметно у играма које се изводе зарад лана и конопље, обе биљка којима се баве првенствено жене, чинећи тако да постану родне попут оних које су и саме рађале.