Todorci

Pri okončanju zime, na prelasku između godišnjih doba, stupa se u dodir sa neodređenošću kao osobinom ovog perioda. Upravo ovi dani će biti prilika da se oda poštovanje precima. Međutim zajedno sa njima, dolazeći iz onostranog, zajednicu će pohoditi i neka neželjena bića. Među takvima su i todorci, kako je to zabeleženo iz živog predanja dela Balkanskih Slovena.

Govori se tako o surovim konjanicima koji seju strah usmrćujući svakoga ko im se nađe na putu. Oni mogu biti zamišljeni i kao čopor divljih konja ili prigodnije likom postavnjeni između ljudskog i životinjskog, kao ljudi sa konjskim kopitama ili repom, konji sa ljudskim licima ili jahači srasli ka konjima. Uvek će biti prisutan i njihov predvodnik, to je starešina grupe, na belom konju, neretko hromi, Veliki Todor.

O strahopoštovanju svedoče i brojna pravila kojih se treba pridržavati. Tih dana se ne bi radilo ništa u polju, dok bi u kući poslovi prestajali sa dolaskom mraka sve do prvih petlova koji će najaviti zoru. Od todoraca bi se štitili uobičajnim sredstvima, belim lukom i postavljanjem metalnih predmeta na prozore i vrata kako bi se sprečio ulazak neželjenih sila. Da bi se umilostivili iznosili su im hranu, i spremali posebne kolače, negde u obliku potkovice ali i kuvali koljivo što ponovo ukazuje na njihove htonske odlike.

U drugim delovima Balkana sam dan bi se tretirao kao “konjska slava” odnosno “konjski velikdan”, a pripremljeni hlebovi darivani su konjima. Tu se govorilo da Todor donosi leto, dok bi konjske povorke izvodili momci zagaravljenog lica. Ponegde su ove konjske povorke spojene sa maskirnim povorkama uobičajnim za taj period godine.