Jelen

Ovu životinju je narodna mašta vrlo rano obasula legendama pa je jelen i danas, kod naših i ostalih evropskih naroda, ostao božanska životinja obdarena posebnom magijskom snagom.

Bugarska pesma tako opisuje svetog jelena:

“На чело му слънце грее, на гръди му месечина, rogova mu čisto zlato”

(“Na čelu mu sunce sija, na grudima mu mesečina, rogovi mu čisto zlato”)

Slična slika jelena predstavljena je u ruskoj svadbenoj pesmi: “Na desnom bedru mu mlad mesec sija, na levom bedru žarko sunašce, po celom jelenu guste zvezde”.

Magijska verovanja vezana za jelena potiču još iz praistorijskih vremena.

Jelenski rogovi nađeni y grobu dvanaestogodišnjaka, pre oko 40 000 godina, ukazuju na bitan činilac pogrebnog rituala praistorijskih ljudi. Na prostoru Balkana tragovi ovakvog običaja vezani su i za kulturu Lepenskog Vira i Vinče.

S obzirom da su ljudi rano uočili da jeleni u određeno doba godine odbacuju svoje rogove, i da im zatim izrastaju novi, nije teško zakljčiti da su jelenski rogovi bili simbol smrti, ali i ponovnog rađanja i obnavljanja života. Njihova magijska funkcija bila y obezbeđivanju putovanja na ‘onaj svet’ i osiguranju povratka s tog puta.

U istočnoslovenskom i zapadnoslovenskom folkloru prisutna je i bračna simbolika jelena: u koledarskim i svatovskim pesmama s motivima učešća jelena u ženidbi i lovu na zlatorogu košutu-devicu.

Mleku košute pridavana su lekovita svojstva. Bugari veruju da dečak, koji je sisao mleko iz košutinog vimena, izrasta u velikog junaka, i da na njega neće nikakva bolest. Smatralo se da rogovi jelena imaju snagu odbijanja nečistih sila i koriste se kao apotropej. Ljudi su ih držali u kući da je zaštite od čini; rendali ih i pili s vodom iz istih razloga; krstići napravljeni od jelenskih rogova nošeni su kao amajlija.

Običaji maskiranja u jelena poznati su kod gotovo svih evropskih naroda. Interesantan je ovakav običaj zabeležen kod Srba i Vlaha u Banatu koji se praktikuje na Badnje veče i na Mali Božić: tada se „mlađarija ubunda da im se lice ne vidi“, a na moci nose specijalnu masku-klocalicu i s njom ,,idu od kuće do kuće, poigravaju i zabave radi poklanja im se voća, novca, jaja i šta se može“. Klocalica se pravi od drveta i ima oblik konjske glave, „ali joj na čelo pridenu dve grane, koje izgledaju kao jelenski rogovi s parošcima“. Ispod donje vilice privezuje se zvonce, a rogovi se ukrašavaju šarenim trakama od hartije.

Značajno je da klocalica na Badnje veče, koje je ustvari gozba koja se priređuje dušama pokojnih predaka, ide od kuće do kuće i prima jaja i voće, upravo ono što se daje pokojnicima i na daćama. Maskirana gomila tako predstavlja same duše predaka koje dolaze na Badnje veče da se ogreju i prime žrtve, a klocalica označava jelena, sveto biće, koje ovde ima ulogu vodiča mrtvih duša.

Ovaj običaj predstavlja jedan od poslednjih ostataka rituala u vezi s jelenom, čiji je kult zauzimao vrlo zavidno mesto u religiji stanovnika Evrope.