Лиле

Летње светковине код балканских Словена употпуњене су обредним бакљама. Оне би се најчешће правиле уметањем коре трешње или брезе у расцепљени врх мотке, а затим би се додавале слама и смола, како би боље гореле. Овако направљена бакља носила је различите регионалне називе: олалија, оратник, вртешка или машала, док је најраспрострањенији назив лила. Према томе ће и читав низ обредних радњи бити назван лилање. Овим преносивим пламеновима настоје се проследити заштитничке и прочишћивачке особине огња. Ученици светковина лиле би запаљивали на ватри креса, а затим би их носили око кућа, обора, њива, па чак и читавих села. Након чега би се лиле побадале у поља и вртове где ће бити остављене да догоре. Све са намером да своја домаћинства испуне снагом ватре.