Veštice

U narodu su smatrane za izuzetno opasna bića, a vešticom bi se postajalo po rođenju, ali i dobrovoljno. Iako uglavnom deluju samostalno, govori se i o godišnjim veštičijim skupovima koji se održavaju u gluvo doba noći, na raskršćima, gumnu ili u krošnji oraha. Kazuje se da na ove sastanke veštice dolaze jašući na kozama i konjima ali i predmetima poput metli ili vratila. Tada bi se dogovarale kome i kako će naškoditi, dok se smatralo da su mala deca najčešće žrtve. Narod se štitio pomoću različitih amajlija, ritualnih postupaka poput zabadanja metala u vrata, okretanja predmeta ili najprostije belim lukom kao sveopštim zaštitnim sredstvom. Slična verovanja pronalazimo kod svih evropskih naroda. Glavno obeležje koje dele svi opisi veštica jeste sposobnost da njena duša napusti telo. To bi postizale posredstvom određene masti sačinjene od raznog bilja ili putem ritualnog plesa. Tada njeno telo ostaje da miruje dok se duša preobražava u životinjski oblik gavrana, muve ili leptirice. Omogućujući joj da može putovati, moriti ljude ili se sukobljavati sa drugim vešticama. U ovoj sposobnosti uviđamo sličnosti sa vetrovnicima, ali i sa veštinama naširoko rasprostranjenih šamana. Iako se o vešticama u narodu govori kao o izrazito ružnim i kosmatim staricama, one ipak su bile obične žene. Ove osobe bavile su se magijom, poznavale su lekovito bilje i koristile su se različitim postupcima za padanje u trans. Dok su usled svog delovanja u očima naroda ostale označene kao zloslutne i zlurade.