Sventovit

Svi podaci koje imamo o ovom božanstvu dolaze nam iz 11. – 13. veka, zabeleženi od strane zapadnoevropskih hroničara. Iz njihovih navoda saznajemo da je Sventovit najpoštovanije božanstvo među Rujanima, slovenskom plemenu nastanjenom na ostrvu Rujan, današnji Rügen, na krajnjem severoistoku Nemačke. Tako saksonski istoričar i sveštenik Helmold beleži da je Sventovit smatran za najviše božanstvo, dok je njegov hram u gradu Arkona bio značajno proročište. Navodi da su ga i druga slovenska plemena poštovala prinoseći mu darove jednom godišnje. Čak će i danski kralj Sveno darivati ovo božanstvo kako bi učvrstio odnose sa Rujanima. Detaljnije opise daće danski istoričar Sakso Gramatik. On opisuje drveni hram ograđen dvostrukom ogradom, iznutra ukrašen životinjskim rogovima i purpurnom tkaninom. U sredini se nalazio veliki drveni kip koji je imao četiri glave na četiri vrata, dve spreda a dve s leđa, gde je po jedna gledala napred a druga u stranu. U jednoj ruci držao je rog dok se u drugoj nalazio luk. Takođe govori i o obredu koji se obavljao na kraju žetve, kao i o prorokovanjima po piću u rogu, kao i pomoću belog konja kojeg držaše u hramu. Oni će takođe opisati i razaranje hrama, kada danski kralj Valdemar porazi Rujane, sruši Sventovitov kip i zauzme njihovo ostrvo, čime će ugasiti kult ovog moćnog božanstva.

Sventovit ili Svetovid?

Kako glasi ime ovoga božanstva? U različitim hronikama beleži se kao Zvantevith, Svantovitus, Svantovithus, Szvantevit odnosno Svanteviz. Из овога лако препознајемо словенски облик његовог имена *Svȩtovitъ, što čitamo kao Sventovit. Gde bi nosni samoglasnik koji je još u prvoj srpskoj redakciji staroslovenskog prešao u glas e kod nas dao oblik Svetovit. Prvi deo imena, *svȩt- prosto znači sveti, uz pretpostavku da prvobitno svetost označava „prožeto božanskom silom“, „moćno“. Ovo je čest sastavni deo slovenskih imenima poput Svetozar, Svetobor ili Svetislav. Наставак *-vitъ такође срећемо у словенским именима Људевит, Dobrovit, itd. ali i nazivima božanstava poput Jarovit ili Porevit. U slovenskom jezicima ovakav nastavak obično je pridev koji naznačava da je nešto ispunjeno osnovom reči, pa je tako planina sa mnogo šume - šumovita, predeo ispunjen bregovima - bregovit, cvet koji sadrži lek - lekovit i tome slično. Međutim kako je to uobičajno kod slovenskih imena, *vit- se može nalazizi na prednjem mestu, kao u imenima Vitogoj, Vitomir, Vitoslav ili kod polapskog božanstva Vitelubbe, za koga nam je poznato jedino ime. Lingvisti su pokušavali na razne načine da objasne koren *vit- , kao „mesto“, „ratnik“, „reč“, „vetar“, međutim ni jedno tumačenje se ne izdvaja kao konačno. U svakom slučaju, znamo da je ime nedvosmisleno slovensko, i da je njegov oblik Sventovit. I pored toga u južnoslovenskoj literaturi često se naliza na oblik Svetovid, koj je netačan. Završetak sa glasom d zapravo nastaje kao pokušaj tumačenja različitih toponima na Jadranskoj obali, takvi su nazivi Vidova gora, Vidov vrh, Vidovica, Sutvid, Svevid ili Sveti Vid koji se nekritički dovode u vezu sa rujanskim božanstvom.

Sv. Vid i Vidovdan

Sličnost imena ovog hrišćanskog sveca sa imenom slovenskog božanstva zadala je brojne muke naučnicima u nameri da odgonetnu kako i na koji način su ona prepletena. Zapadni Sloveni su preko nemačkih misionara primili ime sveca kao sveti Vit, dok je na jugu pod uticajem Dubrovnika i Mletaka ali i sličnošću sa imenicom vid njegovo ime promenjeno u Vid. Sam svetac je starohrišćanski mučenik, a njegov kult se šitio iz južne Italije gde je i živeo sve do Pariza, da bi 836. zajedno sa relikvijama stigao u Saksoniju, u opatiju Korvej koja će postati središte srednjoevropskog misionarenja. Upravo iz ovog centra će se kretati misionari upućeni na slovenske zemlje. Tako će češki kraljevi biti pokršteni pod patronatom ovog svetitelja, a crkva u njegovu čast biće podignuta u Pragu 924. I najstariji izvori govore nam kako su misionari iz Saksonije bili prvi koji su pokušali da obrate Rujane u hrišćansku veru, ti pokušaji su bili bezuspešni. No među kasnijim hroničarima izazvali su sumnju da su tamošnji Sloveni počeli slaviti hrišćanskog mučenika Vida kao svoje božanstvo – Sventovita. Ipak, ovde je jedino došlo do glasovnog podudaranja. Na slovenskom jugu pored brojnih toponima sa Jadranskog primorja nailazimo na tragove duboko na istoku, sve do Bugarske. Iako on ne zauzima značajno mesto u pravoslavnoj crkvi, na Vida nailazimo kako u srpskim crkvenim knjigama još od Miroslavljevog jevanđelja, tako i na freskama. Moguće je njegov kult bio nešto izraženiji zbog prisnih odnosa sa Dubrovnikom kao i zbog saskih rudara, koji su doseljeni iz oblasti sa jakim kultom ovoga sveca. Nakon Kosovskog boja, brojni izvori će spominjati da ova bitka dogodila na dan svetoga Vida, 15. juna i tako će datum ove bitke ostati upamćen kao Vidovdan. Zbog važnosti koji sama bitka nosi za srpski narod, ali i zbog mitološkog karaktera kojim je prožeta, Kosovski boj i Vidovdan kao datum na koji se odvija stiču posebno značenje među Srbima. Dodatno je primetno da se u nekim krajevima Vidovdan proslavlja na sličan način kao i Ivanjdan, odnosno oba datuma su u sebi očuvala nekadašnje obrede vezane uz obeležavanje dugodnevice. Tako je narodna tradicija zaboravivši na ionako nedovoljno izraženi kult svetoga Vida, posredstvom narodnog predanja o Vidovdanu i narodne etimologije koja dan vezuje uz vid, stvorila niz verovanja i vračanja koji su imali za cilj da poboljšaju vid kao i predviđanja.

Sventovit u verovanju Slovena

Na osnovu već spomenute toponimije na Jadranu, vođen svedočanstvima zapadnoevropskih hroničara da su Sventovita poštovala sva slovenska plemena, Natko Nodilo će na kraju devetnaestog veka doneti zključak o Svetovidu kao slovenskom bogu bogova, postavljajući ga na vrh slovenskog panteon. On će njegovo ime objasniti kao „onaj koji vidi svet“ i na taj način uneti zabunu u dalja istraživanja. Međutim uistinu je primetno da se većina toponima i crkava posvećenih svetom Vidu nalazi na uzvisinama. Kada se takva toponimija nađe nasuprot lokalitetima kao što je Zmajeva spila,sami vrhovi dobijaju ulogu gromovnikovog prestola. Kada se to poveže sa ratničkom funkcijom koja se se uočava kako kod Sventovita, može se lako izneti pretpostavka o njegovoj sličnosti sa Perunom. Ovu tvrdnju dodatno podupiru navodi o gromovnikovoj mnogostrukosti uobličene u iskazu „Перунъ ест многъ“. Isto tako, veza sa žetvenim ritualima, i konji kao svete životinje dopuštaju istraživačima da ga porede sa Jarovitom, sa kojim deli geografsku blizinu i imensku formu, a preko toga dalje sa Jarilom kao božanstvom plonosti i prolnjeg bujanja.

Zaključak

Konačno određenje Sventovita još uvek je otvoreno pitanje, ono što o njemu sa sigurnošću znamo, pored njegovog imena, jeste da je bio izuzetno poštovan na krajnjem severu kod Rujana, ali isto tako da kod ostalih Slovena ne nalazimo nikakve tragove koji bi ukazivali na njegov kult. Takođe veoma je moguće da je u pitanju značajno mlađi kult, jer nešto raniji hroničari koji govore o Rujanima ne spominju ovo božanstvo imenom, a u vremenu u kome o njemu govore većina Slovena je već pokrštena. Kako u njemu možemo prepoznati ratničke astribute, ali istovremeno i veliki broj onih vezanih za agrokulturu pitanje o Sventovitu i dalje ostaje otvoreno.