Lada

Jedno od otvorenih pitanja slovenske mitologije jeste i ono o božanstvu pod imenom Lada odnosno Lado. Često se u različitoj literaturi, a pogotovo na internetu, može pronaći mnoštvo opisa božanstva pod ovim imenom, kome se dodeljuju svakakvi atributi, najčešće bez ikakvih osnova.

Počeci

Kako bismo razumeli prirodu ovog božanstva moramo krenuti od najstarijih izvora u kojima se kao takvo i spominje. To će biti poljski stauti i hronike iz XV i XVI veka. Prva od njih, “Postylla Łukasza z Wielkiego Koźmina”, nastaje oko 1405. godine. Tu se Lado nabraja kao jedno od starih poljskih božanstava. Petnaestak godina potom “Statua provincialia” daje nešto više informacija, navodeći: “Item prohibeatis plausus et cantalenas in quibus invocantur nomina ydolorum lado yleli yassa tya que consueverunt fieri tempore festi Penthecosten” (Takođe zabranjujte tapšanje i pesme u kojima se zazivaju imena bogova: lado, jleli, jasa, tja, što običavaju činiti u doba Duhova). Prvi pokušaj objašnjenja ovog božanstva daće poljski hroničar Jan Dlugoš, koji će 1480. u svom delu “Historia Polonica” boga Lada poistovetiti sa rimskim Marsom. Nešto kasnije, Maćej Mjehovski će na osnovu sličosti imena u ovom božanstvu videti slovensku verziju grčke Lede. Odnosno kako to 1582. obrazlaže Maćej Strijkovski: “niewiasty y panny do tańcow się gromadę schodza, tam wiawszy się za ręce ‘lado, lado y lado moia’ powtarzia spiewaiac na pamiętkę Ledy albo Ladony matki Kastora y Poluxa…” (neveste i gospođe dolaze u gomilama k plesu, tamo, uhvativši se za ruke, ponavljaju ‘lado, lado i lado moja’ pevajući na uspomenu Ledi ili Ladoni majci Kastora i Poluksa).

Kod Istočnih Slovena dobijamo još kasnije izvore, na koje su ranije poljske hronike nesumnjivo imale uticaj. Tako, zapisano sredinom XVII veka, u delu “Густынская летопись”, stoji: “Lado, си есть Плутон, богъ пекелный, сего верили быти богомъ женитвы, веселiя…” (Lado, to jest Pluton, bog pakleni, verovali su da je bog ženidbe, veselja…) a u sličnom maniru i “Синопсис Киевский” pominje Lada, kao boga veselja s tim da napominje i njegovu saputnicu, Ladu.

Na južnoslovenskom podneblju Pavao Riter Vitezović 1703. piše o običajima s područja zagrebačke biskupije gde između ostalog navodi: “…sub æstivi solititii diebus a plebeo puellarum choro in tripudiis circa rogos cieri solitæ; in quibus post singulos versiculosad pluchrum Ladum exclamatio repetitur; quorum vincum addere hic libuit. ‘Lipi Jive roxe terga, Aj Lade, Lade lipo Lade.’” (…u doba letnjeg solsticija običava pevati zbor seljačkih devojaka u plesu oko kresova, u kojima se iza pojedinih stihova može ovaj jedan navesti: ‘Lipi Ive rože trga, Aj Lade, Lade lipo Lade’). Pedesetak godina kasnije Josip Bedeković će proširiti ovu pesmicu dodavši stihove “Lepi Ive trga rože, Tebi Lado sveti bože: Lado slušaj nas Lado. Pevke Lado pevamo ti, srca naša vklanjamo ti: Lado slušaj nas Lado.” Ovim putem, navedena pesma postaje jedan od glavnih dokaza za postojanje ovog božanstva.

Iz ovog šarenila izvora vidi se da su svi oni nastali veoma kasno, kao i da se kaleme jedan na drugi. Isto tako primetno je da ne postoji saglasnosti kako po pitanju pola kada se govori o božanstvu tako ni oko tačnih uloga koje ono obavlja. U pokušajima da se pronađe rešenje, brojni kasniji autori su davali različite interpretacije. Dok su jedni vođeni sličnošću sa imenima božanstava iz drugih mitologija pokušavali da objasne Lada/Ladu, drugi su potpuno odbacivali bilo kakvu božansku prirodu, objašnjavjući te reči kao besmislene pripeve u pesmama.

Pesme i obredi

Ono što na osnovu izvora možemo zaključiti jeste da su uz određene praznike poznijeg dela proletnjeg, odnosnog ranog letnjeg ciklusa vezane pesme koje sadrže reči lado, lade, lada, koje se ponavljaju. Uočljivo je da upravo na takve pripeve nailazimo kod gotovo svih slovenski naroda. Među Južnim Slovenima prevashodno u kraljičkim pesamama, o kojima smo već ranije pisali. Primetno je da pesme koje sadrže ovakav pripev često imaju svadbenu tematiku, kao i da se on može naći i u samim svadbenim pesmama, koje se izvode nevezano za obredne pesme slovenskih svetkovina. Ovome odgovara i magijski obred “laduvane”, zabeležen u Bugarskoj. On predstavlja gatanje o udaju pomoću prstenja ostavljenog u vodi sa cvećem da prenoći, da bi se sutradan prilikom izvlačenja izvodile kratke pesmice sa pripevom lado, po kom je običaj dobio ime.

“Стой честито и вилико,

дай ладо льо,

нему пръстен жа излези!

дай ладо льо!…”

I kod Rusa nailazimo na sličan obred sa istim pripevom. Tamo se ove pesme nazivaju “подблюдные” jer se u gatanju pomoću različiti devojačkih ličnih predmeta oni izvlače iz posude (блюдо) sa vodom, pri tome izgovarajući:

“Lado moe! Lado moe!

Чья-то вынется — правда сбудется!”

“Сын с отцом сеял рожь с овсом.

Diva lelo, ладо моё!”

Ovde je zanimljiv i običaj zabeležen u jugoistočnoj Srbiji, koji se pored naziva bena ili urbunica imenuje i kao lada, dok se u Bugarskoj tako naziva glavna akterka sličnog običaja. On se sastoji u tome da mlada devojka veče uoči svadbe, obučena u odeću neveste, ide na izvor u pratnji svirača i devojaka, glumeći svatove. Tamo bi joj dva puta prosipali uzetu vodu, dok bi je treći put ona odnela pred kuću budućeg mladoženje. Od te vode će sutradan biti spravljeni hlebovi za svadbu.

Nazivi

Iz običaja koji smo poslednji naveli uviđamo i izjednačavanje pojmova lade i mlade. Upravo u ovom značenju reč će biti posvedočena u istočnoslovenskim jezicima, gde će lado i lada predstavljati nazive za supruga i suprugu. Tako još u drevnoruskom spisu “Слово о плъку Игорєвѣ” iz 1185. imamo sačuvane rečenice poput: “Възлелѣй, gospodine, мою ладу къ мнѣ, а быхъ не слала къ нему слезъ на море рано” (Doljuljaj, gospodine, moga muža k meni, da ne bih slala suze k njemu na more rano) Ту су још и дијалектно руско ладоват са значењем славити свадбу или ладына - provodadžisanje. Zanimljivo je da reč u istom značenju nalazimo kod Južnih Slovena, kao kod hrvatskog renesansnog pisca Hanibala Lucića koji sredinom XVI veka u drami Robinja piše: ”…Meni bo jest mniti: koja bi ne rada, Derenčinu biti ljubovca i lada…” Ovim se dokazuje praslovenska starina ovog izraza kao i njegovo izvorno značenje.

Zaključak

Postaje jasno da priče o nekakvim božanstvima ljubavi i ostalih atributa koji im se pripisuju predstavljaju fantazmagoriju autora koji o tome pišu. U rečima lado, lada, lade valjalo bi videti nazive za voljenu osobu, supružnika, koji su prerasli u pripev kod pesama sa svadbenom tematikom. Dok bi se o božanskoj prirodi tih lica pominjanih u pesmama moglo govoriti tek ako ljudsku, zemaljsku svadbu shvatimo kao imitaciju nebeske, ali i tada ovi akteri ne bi postajali zasebna božanstva već bi to bili dobro poznati učesnici božanske svadbe prikriveni pod svakodnevnim imenima.