Kuna

Od davnina se ova životinja povezuje za imućnost. Zveri iz porodice kuna, najčešće velika lasica i kuna zlatica, predstavljale su bogatstvo u usmenom stvaralaštvu slovenskih naroda.

Ovakvo verovanje sadržano je već u samoj etimologiji reči pa će baltoslovensko kaunā koje daje lit. kiaunė, let. caune, pr-sl. kuna, dolaziti od indoevropskog prideva kunak-o- sa značenjem “koji je boje zlata”. Iz istog korena proizilaze gr. κνηκος - zlatkast, eng. honey - med ali i staroindijski śoṇaḥ - crven ili grimizan.

Na bogatstvo upućuje i to što će kod Slovena kuna postati jedinica za meru vrednosti pri trgovanju. Dodatnu potvrdu vidimo i iz samog odnosa prema krznu koje predstvlja bogatstvo. U obrednim pesmama pronalazimo pregršt primera , kada kuna ili predmeti od kunovine bivaju darovani:

Prolazila je koleda prije Božića. Napadao je prašak snijega

bijeloga; a po tom prašku letjele su guske, labudovi, - koledari,

nedorasli mladci, nedorasle, prekrasne djevojčice, sočili su,

iskali Ivanov dvor. A Ivanov dvor niti je blizu, niti je daleko,

- niti je blizu, niti je daleko, na sedam stupova. Uokrug toga

dvora srebrn je plot; oko toga plota sve svilena trava; na svakom

kolcu u plotu po dragulj. U tom plotu stoje tri visoke palače,

stoje tri visoke palače na vrhu zlatne. U prvoj je visokoj palači

- svjetao mjesec, u drugoj visokoj palači - prekrasno sunašce,

u trećoj visokoj palači - guste zvjezdice. Svjetao mjesec - to je

gazda u kući, prekrasno sunašce - to je gazdarica, guste zvjezdice

- mala dječica. Samoga pak gospodina nema doma, nema

doma, nije se prigodilo: odjahao je u Moskvu sud suditi, sud

suditi, red rediti. Pošto je presudio, pošto je odredio, jaše on

doma: ženi vozi kabanicu od kunovine, kabanicu od kunovine,

kapu od kunovine, a svojim sinovima po dobra konja, svojim

kćerima po zlatni vijenac, svojim slugama po tople čizme. [1]

Ovde vidimo gospodara dvora na gori, ukrašenog dragocenim materijalima sa posebno naglašenim zlatovrhim kulama. To je dom domaćina Meseca koji sud sudi i red redi, njegove domaćice Sunca, i njihove dece zvezdā. Sve to uobličeno pričom o moskovskom junaku koji donosi darove ukućanima. Posebno je značajno što najvredniji poklon, odevni predmeti od kunovine, ide gospodarici. Istu vrednost kunovine vidimo i u sledećoj ukrajinskoj pesmi:

U ravnom polju kruška stoji, ne šumi rano, smrečino! Pod

tom je kruškom bijeli ležaj. Na tom ležaju gospodin Tomica.

Drži konja na uzdi, drži hrta na remenu, drži pticu u desnoj

ruci. Pustio je konja u ravno polje, pustio je hrta u tamne šume,

pustio je pticu na jezero. Konj ide, stado vodi. Hrt bježi, kunu

nosi. Ptica leti, ribu nosi. Stado u polje na rasplod. Kuna će biti

miloj bunda. Riba će biti rani doručak. [2]

U slici drveta pod kojim je ležaj vidimo prikaz drveta sveta. Junak pod drvetom je lovac koji pomoću svojih životinja pripravlja darove za milu dragu. Slično se primećuje i u:

Jašili smo ovamo po visokim gorama, po dubokim vododerinama,

tu su mostovi jarebikovi, kalinovi. S tih mostova jašili smo

uličicama, poprečnim uličicama. Tražili smo kunice, lisice. N ismo

našli ni kunicu ni lisicu, našli smo samo kunin trag. Za tim smo

kuninim tragom jahali, gonili od Moskve do Sibira, svoje smo

konje naganjali, junake smo ih pritisnuli. Dojahali smo do vašega

visokog šatora, do gospodskoga dvora. Je li u vašoj kući gospodin

gazda? … Sjahali smo sa svojih konja, ponovno smo obišli vašu

kuću, nigdje nismo nalazili kunina traga, pa smo opet doskakali

k tim vratima. Poslušaj, gospodine gazda! Došli smo k vama ne

po raž, ne po pšenicu, ne po kunicu, ne po lisicu, nego po ljepotu

djevojku. Odvraćaj kunin trag ili izvodi ljepotu djevojku! [3]

Sada bezuspešan lov upućuje samo na trag kunice. On ih međutim vodi ka gospodarevom dvoru gde junak objašnjava da mu nije potrebno drugo bogatstvo do same devojke. Pa se u poslednjoj rečenici Odvraćaj kunin trag ili izvodi ljepotu djevojku! dodatno izjednačavaju kuna i devojka kao krajnja lovina. Potvrda o mogućnosti bezuspešnog lova, vidi se u primeru poput:

O javore, zelen bore,

lijepo ti t’ je ukraj vode!

Iz stabra ti voda teče,

iz grana ti čele lete,

a vrhom ti biser rađa.

Lopće vodu kuničica,

čele kupi lisičica,

biser bere djevojčica.

U to doba kraljeviću

vodi hrta i sokola;

pušti hrta za kunicom,

a sokola za lisicom,

a on Marko za djevojkom.

Stoji huka niz planinu;

bježi hrtu kuničica,

a sokolu lisičica,

njemu, Marku, djevojčica. [4]

Ponovo se radnja spušta pod drvo sveta, kunu zatičemo pri dnu stabla. Junak ponovo prikazan u bezuspešnom lovu, kojim se pesma okončava. Značajno je da kuna, ovde udvojena sa pominjanjem lisice, beži lovčkim životinjama kao i sama devojka lovcu. Ovaj lov na kunu vidimo i u narednoj ruskoj pesmi:

Razumno dijete (tj. mladoženja) jučer je navečer ruse kovrče

češljao, od polnoći je vranoga konja sedlao, danas rano izjašio

je u lov, - ubio je on kunicu-dabrića, dopremio je na dar tastu

za svoju mladu dragu. [5]

Sada pored junaka koji je uspešno završio lov, jasno razaznajemo da je kuna namenjena prošnji devojke. Tek uspešan lovac zaslužuje sebi devojku, tako se izjednačavaju lovac i prosac a samim tim i kuna i devojka, buduća nevesta. Što potvrčuju i nazivi nevestica odnosno nevesta za lasicu kod čakavaca u okolini Rijeke i Srba na Kosovu.